После доста брига нас родитеља, а сад мислим на моју Биљану и себе, у вези са нашим Дукијем, стигли смо и до дијагнозе – хемипареза леве ноге и руке. Наравно, ништа нисмо знали у вези са тим осим да нешто није добро, а убрзо то нешто постало је све уочљивије у ходу нашег сина. Зато смо добили препоруку да оперише леву ногу, тачније, да му се продужи тетива која највише доприноси неправилном корачању. То је требало да уради Јосип Брдар, професор, вероватно најугледнији ортопер-хирург на нашем простору. Ипак, због Дукијевог раста то је одложено. У међувремену препоручили су нам да крене са физио-терапијом.

Мало сам се распитао и стигнем до Микија Вранића, који ради у школи „Мара Мандић“ у Панчеву, баш као физиотерапеут. Одемо код њега, а кад смо се срели, то је овако изгледало:

 „Ја тебе знам“ – рече ми крупни човек, при нашем сусрету.

 „Знам и ја тебе“ и почнемо да се смејемо и срдачно поздрављамо. Моја жена је остала у шоку.

Мики Вранић је бивши кошаркаш, а касније и физиотерапеут КК „Профиколор“ (раније „Слога“ из Банатског Новог Села) некада веома угледне спортске дружине, која само захваљујући ауторитету на терену и ван њега, „Звезде“ и „Партизана“, није стигла до титуле. Ипак, Живку Узелцу касније то је пошло за руком кад је формирао ЖКК „Профи Д“. Од тад знам и јунака ове приче, али негде су нам се, а прошле су деценије, мимоишли погледи, све до тог дана, а има томе сад већ пет – шест година.

Мики је од првог третмана, да то тако назовем, у својој малој канцеларији, у поменутој школској установи, Душана прихватио као своје дете. Зато је напредак био видан, а кад смо после извесног времена поново отишли на контролу код уваженог Брдара, на Универзитетску клинику у Тиршовој, после погледа на његову тетиву и неколико корака, прозборио је:

 „Ко одржава ово дете, одличан је. Нећемо га још оперисати“.

Кад смо објаснили, имао је само речи хвале за нашег Микија, који није само умећем већ и искреном љубављу, утицао да се све помакне са мртве тачке, а наше дете буде боље. У међувремену са Вранићем сам успоставио више него пријатељски однос, мада због ове несрећне Короне нисмо се дуго видели, али чујемо се редовно. Зове да пита како је Дуки. Редак човек и веома добар стручњак.

Мики никад није дозволио да му се некако материјално захвалимо, ми као породица. Наравно, радио је свој посао, али за нас то је одувек било нешто више, пре бих рекао – помоћ пријатеља. Нисам сигуран да има отворене налоге на друштвеним мрежама, али можда ће некако стићи до њега и ова прича, моја захвалност за све што је урадио, да будемо срећни, какви смо данас, после много мука. Хвала Мики за све!

Извор: Слобода Рора Дамјанов

https://013info.rs/vesti/drustvo/istinoceznja-miki