Ова врста игре има за циљ успостављање односа поверења и партнерства у опуштеној атмосфери, јачајући групе и развијајући емпатију међу децом.

Сарадничке игре немају елиминације, искључења, победнике и поражене. Учесници себе увек схватају као партнере, а никада као противнике. Ово подстиче учешће свих и поштовање разлика.

Радионицу са ученицима виших разреда одржале су наставнице, Александра Недељковић и Алиса Васић, као препоруку стручне службе школе за даље подстицање радионица са оваквим садржајима. Са ученицима се у уводном делу причало о играма које знају, због чега су те игре важне, и истицала се важност кооперативних игри.

Играли смо „Музеј уметности“. Бира се један ученик да буде „уметник“. Остала деца ће бити уметничка дела у галерији. Један по један, уметник узима сваког ученика за руку и окреће га неколико пута пре него што га пусти. Како год ученик стане, мора да се смрзне као скулптура. Када су све „скулптуре“ формиране, уметник се умеша имеђу њих, покушавајући да наведе једну од њих да се смеје, а да их не додирује. Прва скулптура, која се кикоће (или ако желите, последња), је следећи уметник. Деци је игра била забавна, сви су заједно учествовали.

Друга игра коју смо играли је „Особа до особе“. Ученици треба да буду партнери. Партнери цртају срце тако што ће свако од њих двоје са по једном руком држати једну оловку (морају да се договоре како ће да цртају). Када наставница каже: „Промени!“, деца морају да нађу новог партнера.  И ову игру су прошли сви ученици успешно и интересантно, мало је било негодовања код мењања партнера поготово када су дечак и девојчица, због скривених симпатија и осталих другара који гледају. Овде смо наставнице морале да их охрабрују и да причају са њима. Време је брзо прошло, било је динамично, мењале су се активности и деца и наставнице су кроз игру и учили.