У недељи у којој школе у Србији обележавају успомену на Доситеја Обрадовића, првог српског министра просвете, наставница Јелена Симић одржала је предавање тим поводом. Говорила је о личности и раду ове значајне личности из нашег народа. Осврнула се на Доситејево детињство, одлазак у манастир, бројна путовања по свету, на језике које је говорио, књиге које је написао и превео. Подсетили смо се његових мудрих мисли од којих је вероватно најпознатија: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци”.

Посебно интересантно је било излагање о Доситејевом боравку у Далмацији. Бежећи од куге, Доситеј се обрео на Далматинском Косову, у селу Орлић. Срдачно је примљен и угошћен у кући попа Аврама Симића. Попова кћерка, Јелена Симић, замолила је Доситеја да јој преведе на народни језик беседе Јована Златоустог и тако су настале чувене „Доситејеве буквице”, његово прво написано дело. Године 1911, у селу Орлић, споменик Доситеју Обрадовићу подиже Симо Ј. Симић на стогодишњицу од његове смрти, а на споменику је уклесано и име Јелене Симић.

Породица наставнице Јелене Симић је из села Орлић са Книнског Косова. Носи исто име као и девојка која је инспирисала Доситеја да пише и просвећује браћу и сестре из свог рода, пријатељ је и познаник неких од најзначајнијих наших савременика. Да ли је крвно сродство у питању или је духовни ген, тек као да нека веза постоји између Јелене из 18. века и Јелене Симић из 20. века.