Dr Jean Ayres, радни терапеут и педагошки психолог, основала је теорију сензорне интеграције.

„Поремећај сензорне интеграције је као гужва у саобраћају, која омета одређене делове мозга да на примеран начин приме и обраде сензорне информације.“ Dr Jean Ayres 1985. год.

Dr Jean Ayres је у раду са децом за коју је претпоставила да имају поремећај сензорне интеграције закључила да се напредак постиже укључивањем у активности богате тактилним (додир), прориоцептивним (осећај положаја властитог тела у простору), и вестибуларним (осећај кретања) информацијама. Претпоставила је и да такав терапеутски приступ подстиче развој неуролошког система и уклања патолошке облике понашања. Њен закључак је био да је игра као главна дечја окупација кључни фактор који осигурава потстицање унутрашње мотивације за савладавање растућих изазова, који се постављају пред дете. Овај принцип је један од основа у терапијском раду сензорне интеграције.

Сензорна интеграција је неуробиолошки процес којим се врши модулација интензитета сензорних информација које добијамо, дискриминација тих информација на темељу важности и потребе, те се успоставља моторичка контрола, планирање и организација покрета и реакција.

Свака особа има свој јединствени „сензорни образац“ који јој помаже да одржи степен узбуђења и активности потребне да учествује у дневним активностима и извршава своје улоге у друштву.

Тактилне информације су основа за нашу свест о просторним односима нас самих и свега око нас. Додир нам омогућава да осетимо облик, величину, положај ствари и њихов квалитет. Описује нам са чиме смо дошли у контакт. Због тога је додир неопходан да би сигурно и удобно ступили у контакт са предметима и људима у околини. Неопходан је и да би смо успешно водили покрете. Зато нам је додир битан како би имали прецизне покрете прстију, руке и шаке, планирали нове моторичке задатке и били свесни свога тела. Други део тактилног система има заштитну функцију. Он нас упозорава када нешто опасно долази у контакт са нашим телом и чува целовитост наше коже.

Проприоцептивни систем нам даје информацију како и где се тело налази или креће, а те информације стижу из сензорних рецептора који се налазе у мишићима, тетивама и зглобовима. Проприоцептивни систем нам обезбеђује да знамо где нам је рука, без да морамо да гледамо у њу.

Такође, даје информсције мозгу о контракцијама и истезању мишића и зглобова, тако да можемо ходати не гледајући у своје ноге. Служи нам и да се можемо умирити и организовати, нпр. када смо нервозни ходамо или стискамо шаке да се умиримо.

Вестибуларни систем или систем за равнотежу, обезбеђује нам равнотежу и осећај центра, али и фокус што је кључно за многе вештине и дневне активности. Даје нам информацију где је доле, где горе, где је лево и десно, да ли стојимо или се крећемо, брзо или споро, и куда се крећемо. Овај систем нам осигурава осећај где се налазимо у простору, што је изузетно важно за постуру (став тела), координацију леве и десне стране тела, горњег и доњег дела тела, као и контролу покрета главе како би се осигурало стабилно видно поље.

Вестибуларни систем сакупља информације из унутрашњег уха, исто тако из ока и постуралних мишића.

Ако наш мозак не дискриминира, не филтрира, не одређује приоритете сензорних информација, не координира, не организује и не интегрише сензорне информације, говоримо о дисфункцији сензорне интеграције. Значи да долази до неефикасног обрађивања сензорних информација, што негативно утичу на моторичке, сазнајне и социо-емоционалне вештине, а тиме и на изведбу дневних активности, што онда ми видимо као потешкоће понашања, учења, игре и интеракције.

Актуелна истраживања доказују ефикасност овог приступа код деце са аутизмом, потешкоћама учења, код хиперактивне деце, код поремећаја пажње, диспраксије, али и код деце без дијагнозе код којих је уочљив неки образац понашања који указује на поремећај сензорне интеграције.

Деца са проблемима у сензорној интеграцији могу да показују следеће облике понашања:

• Прекомерну или недовољну осетљивост на додир, звук, призоре, покрете, укусе и мирисе.
• Јаку дистрактибилност (одвлачење пажње), тј. проблеме усмеравања и одржавања пажње на задатак.
• Распон њихових реакција на сензорну драж  је изразито низак или изразито висок.
• Често се искључују, или повлаче у себе.
• На непознато окружење и захтевне ситуације реагују бурно и непримерено.
• Импулсивна су, уз слабу способност самоконтроле.
• С тешкоћама прелазе са једне активности на другу, или из једне ситуације у другу.
• Често су ригидна и нефлексибилна.
• Неспретна су и неопрезна.
• Нелагодно се осећају у групи.
• Имају социјалне и емоционалне тешкоће.
• Имају развојне тешкоће и проблеме у учењу.
• Тешко се носе са фрустрацијама, склона су интензивнијим и дужим испадима беса, и теже се умирују.

Деца са проблемима у сензорној интеграцији често буду етикетирана као лења, неспретна, бојажљива, повучена, без идеје, без пажње, репетитивна у понашању. Као што детету са диоптријом дамо да носи наочаре, тако и детету са дисфункцијом сензорне инеграције требамо обезбедити третмане сензорне интеграције.   

Припремила

Оливера Станчић – дефектолог