Пише: Снежана Олушки Влачић, Начелница школске управе

Понекад помислим да се дани нижу као кофери на покретној траци аеродрома. И опет, као на аеродрому, свакодневно полећемо и слећемо. Не успевамо да разгледамо крајолике, не стижемо да уживамо у путовању. Срећемо људе, али им не видимо лица. Загледам одраз свога лица у огледалу, док наносим крему. Јутро је, 5 сати… Чека ме наставак посла започетог током викенда. Крема не успева да отклони хроничан умор који сам вредно сакупљала претходних недеља. Покушавам да извршим лифтинг осмехом, али почиње да личи на лаж, на чудан грч, па одустајем.

Путујем у Вршац, на састанак са директорима Јужног Баната. Дочекују ме једнако уморна, али насмејана и драга лица. Грлимо се, рукама, погледима, разговарамо, радујемо се сусрету, поштујемо се и разумемо. И сви страхови, умори, недоумице бледе пред сусретом и загрљајем душа.

И док полако спремам ствари за повратак кући, доносе ми поклон пред којим и најречитији занеме. Само кнедла у грлу, подрхтавање браде, наговештај кише у очима, топлота која преплављује тело, осећај испуњености, захвалности и љубави. Овај поклон лечи ране, отклања сумње, враћа осмех и испуњава срце. Хвала вам дивне моје колегинице и колеге из школе великог срца – ШОСО „Мара Мандић”. Хвала ти, драги Горане Владићу, човеку са визијом и душом.