Сећање на нашег драгог Симу, Максу или Максима Симића не бледи ни после 14 година. Он је био један свестран, занимљив и јако забаван човек и била је велика част познавати га и дружити се са њим. А то је нешто што је он јако волео – дружење.

Ми као колектив баш тако и негујемо сећање на њега, дружимо се. Сваке године крајем августа посетимо његову вечну кућу у Новом Селу, и после тога седнемо негде да уз кафицу и чашицу разговора евоцирамо успомене на њега. А успомена је пуно и само се надовезују приче.

Почетком септембра у школи је организован меморијални турнир, који је ове године био прилагођен епидемиолошкој ситуацији, кроз индивидуалне спортове боћање, пикадо и бацање тројки. У гостима се увек нађе и неко од колега из других школа ко дође да подели сећање. А сећање је употпунио и његов син Атанасије.

И као што је рекао писац Вилијем Гипсон: „Време иде у једном правцу, сећање у другом“. Наша сећања су одређена Максиним ентузијазмом који је делио са нама док је градио темеље отворене и поштоване школе.